Naš Svet > Žena > Ispovest devojke: “Izabrala sam da zauvek ostanem neudata…

Ispovest devojke: “Izabrala sam da zauvek ostanem neudata i da nikada ne rodim dete”

Jedna mlada žena je napravila svoj izbor.

Ona neće da se uda i da rodi dete i svoju priču je podelila sa vama, prenose mediji

Da li se kaje? Ne.

Sama, ali ne usamljena.

Kada sam imala 12 godina znala sam da ne želim djecu. Moja majka kaže da se jako dobro sjeća kada sam umarširala u kuću pošto sam čuvala komšijinu djecu i bijesno rekla:” Nikada se neću udati i nikada neću imati djecu”.

Taj bejbisiting incident nije jedina stvar koja me je održala odlučnom u toj odluci.

Tu je i moj brat, koji je imao “probleme” kao dijete. Uglavnom sam ga čuvala ja jer su roditelji radili, i jednom kada sam imala 12, a on osam godina, jurio me je hodnikom trčeći s kuhinjskim nožem u rukama. Kada nije dobijao napade svakodnevnog bijesa zbog ovoga ili onoga, bio je kao kučence uz moju nogu i molio za pažnju – to baš i nije ponašanje koje bi me ohrabrilo da imam svoje dijete.

Što se braka tiče, u mislima sam bila malo ambivalentnija.

Kada sam imala 19 ludo sam se zaljubila u mog prvog dečka i rekla sam roditeljima da ću se za njega udati. On je mudro ćutao. Urazumila sam se i shvatila da udaja za narkomana nije u mom najboljem intersu.

Sljedeći flert s brakom mi se desio u 20-im, sa dečkom iz Brazila. Upoznali smo se u Americi i kada je otišao kući ja sam otišla za njim. Kada sam stigla, dao mi je vjerenički prsten. “Vjenčali” smo se bez ceremonije i legalne obaveze.

Nekoliko mjeseci kasnije je iskrsla priča o pravom braku i djeci. “Hoću šestoro”, rekao je.

Ja nisam željela nijedno, ali sam mu rekla da sam spremna na kompromis ako budemo imali dadilju koja će da ih podiže.

“Ok”, rekao je, “Ali moramo da ih vaspitamo kao katolike”. To me je već prestravilo.

“Ja sam Jevrejka, i po jevrejskim zakonima moja djeca su takođe Jevreji. Vaspitaću ih kao Jevreje. U svakom slučaju ti nisi ni predan svojoj religiji”, pokušala sam da mu objasnim situaciju.

“Ali moja mama će insitirati da budu vaspitavani kao katolici”, bio je njegov odgovor.

Bespotrebno je da kažem da se nisam udala za Marćela, niti sam rodila njegovu djecu.

Pobrinula sam se da moj sljedeći ozbiljni dečko ne želi djecu.

Rekao je da ih ne želi, iako mu nikada nisam sasvim povjerovala. Ipak, rekao je i da ne treba da se vjenčamo dok ne smršam 36 kilograma koliko sam nabacila kada sam prestala da pušim – ne zato što mu je moja kilaža bila bitna, nego zato što je to bilo važno za mene.

Nisam smršala. Raskinuli smo kada sam imala 33 , a tih 36 kilograma se brzo istopilo i ja sam opet nosila osmicu. On se oženio, dobio je sina i razveo se.

Sada ti dječji dani brzo iščezavaju, a ja nisam čula nijedan otkucaj svog biološkog sata.

Moj život nije ispunjen djecom rođaka (moj brat je takođe neoženjen i bez djece) ili prijatelja. Nije da mi se ne sviđaju – bebe i slatka djeca mi uvijek izmame osmjeh, ali sam kao odrasla osoba malo vremena provodila s njima, djelimično zbog njihove konstantne potrebe da budu u centru pažnje. Njihovo stalno blebetanje i piskutavi glasovi su za mene kao zvučni napad.

Ponekada u svojim 30-im odustanem od izvinjavanja zbog što uživam da živim sama ili što su tri sata moj limit za društvenu interakciju. Jer ja sam ekstremno introvertna, moram da pokušam da izbalansiram svoje potrebe sa ljubavlju prijatelja, muškaraca, porodice.

Takođe sam bila u 30-im kada sam shvatila da bih mogla da se udam ako bih našla nekoga ko bi mogao da živi u istoj zgradi – ali niže, niz hodnik, u svom stanu. Upoznala sam muškarca koji je mislio da je to sjajna ideja (još jedan introvertan), ali smo na kraju ostali samo prijatelji.

Na kraju krajeva, uvijek sam imala jedno vrelo pitanje: Koja je poenta udavanja?

Do tinejdžerskih godina, skoro svi roditelji mojih prijatelja su bili razvedeni. Do sredine mojih 40-ih većina poznanika će se udati i razvesti bar jednom.

Uvijek je delovalo glupo da se obećaš zauvijek, kad to zapravo nije realno. Jako malo stvari u životu traje vječno. To nije gorčina, to je prost pragmatizam. Šta nije u redu sa monogamijom, ali bez legalizovanja? Vidjela sam mnogo teških razvoda.

Optuživali su me za razne stvari – da se plašim vezivanja, da sam “neprirodna žena” jer ne želim djecu. Neke od mojih najdužih veza su ipak trajale duže nego mnogi brakovi, i bar nisam bespovratno oštetila život nekog djeteta jer nisam dorasla zadatku.

I mrzim kada me ljudi pitaju ko će se brinuti o meni kada budem ostarila i da li želim sama da umrem. Statistički žene nadžive muškarce i čini se da nije fer (ili neophodno) da imam djecu samo da bi se ona brinula o meni kad omatorim.

Žao mi je zbog jako malo odluka koje sam donijela u životu, a jedna od njih nije to što ću ostati bez djeteta.

Što se braka tiče, on nikada nije bio na listi stvari za koje sam mislila da moram da uradim u životu. Ali nisam sama i nikada nije bilo tako. Uvijek sam imala ljubav i pažnju prijatelja i porodice, i obično u mom životu postoji i neki muškarac kojeg volim.

Iako sam prilično sigurna da muškarcu ne mogu da se obećam zauvijek, kao u braku, možda mi to zauvek kada budem imala 70 neće djelovati obeshrabrujuće, i tada ću krenuti ka oltaru prvi i jedini put u životu.

Šta vi mislite o njenim stavovima?

Podelite sa prijateljima
Komentari